Most u Svendborgu, Svendborg bridge

Pre dva dana sam sa muzem otisla do obliznjeg grada koji se zove Svendborg. Inace grad je jako lep i na obali mora ...... Posto nam danski jezik i nije bas najbolji desila nam se tako reci jako neprijatna stvar. Isli smo autobusom jer je udaljeno od nas samo 28km. Ja sam na redu voznje procitala da autobus isto staje na glavnoj stanici, tako da sam odlucaila da ne moramo da izadjemo na pocetku grada nego u centru. I tako se nadjosmo na ogromnom mostu sa kojeg je pogled bio prelep. Kad ce moj muz "pa mi ovo idemo prema ostrvu a Svendborg ostaje iza nas?" Panika, ja odem do vozaca i on to potvrdi i mi izadjemo (a ostalo je neobjasnjivo).
Tako smo se mi nasli na pocetku mosta, pa smo krenuli pesaka da ga predjemo uz jak vetar, ogradu koja nam je tek povise struka i malo rdjava i pesacimo ne trotoarom nego stazom za bicikle i motore. Most je duzine 1,220m i visine 33m (vidite sliku) a ja se jako bojim visine tako da sam na pocetku pocela i da placem. Sve u svemu uz podrsku mog muza mi smo presli taj most za 15 min. ili manje!! UH


Two days ago I went with my husband to a nearby town called Svendborg. My Danish language is not so good, so we had pretty unpleasant experience. Svendborg is situated only 28km far from us, so we took a bus. I "read in danish" on the timetable that the bus will stop in the center of the town, so there was no reason to get off before that. As we came close to the town, our bus began traveling over a large bridge, from which the view was phenomenal. Then My husband said "I think we are on the way to the island, and Svendborg is behind us!?" PANIC!! I went to the driver and he confirmed that we just left the town behind us, so we got off.
As we started to walk back over the bridge, I started to panic and cry. There was a gusty wind, and we walking on the bikepath as there was no footpath. The bridge is 1,220m long and 33m high (see picture). There was a lot of trafic rushing past us, and the wind was tugging at our clothes. The two of us, being terrified by heights were absolutely petrified. All in all, with the encouragement of my husband, we managed to cross the bridge on foot in under 15 minutes. RECORD!... but NEVER again!

3 comments:

ex - il@miro said...

...страшно! Ево већ је 15 год. како се код мене појавио страх од висине...изненада и без икаквих наговјештаја. Налазио сам се на врху радио-телевизијског торња у Брокену, гдје је магла 360 дана у години... и да није било моје старије кћерке која ме је бодрила, мислим да бих пресвиснуо од страха. Каже да сам био бијел као креч...

Мирослав

emo_serpica said...

Zaista neprijatno iskustvo! Moj prvi strah od visine sam doživela nekih davnih, studentskih dana, na skijanju na Vogelu, Slovenija. Tada "apsolutni početnik" u tom divnom sportu, u društvu sve samih "mahera", iskusnih i veštih skijaša. Da ne bih ostajala sama u podnožju skijališta, društvo me je već prvi dan posadilo na žičaru, pa pravac vrh! visine sam postala svesna tek kad smo se žičarom uspeli na sam vrh planine. Sa tog položaja, ljudi su u podnožju ličili na mrave. Užas, panika! Mislim da sam u tom strahu stazu isključivo sedeći na "pozadini" savladala, na opštu radost celog društva.

Mirjana said...

Jaoj, pa vi ste me bas utesili. Ja mogu samo misliti kako ti je bilo Miroslave na toj visini a i magla jos gore.

@emo_serpica uzas, najgore je kad si tako mlad pa zbog drustva. Ja nikad nisam bila na zicari i ne verujem da bih mogla, jos ti kad sednes noge ti dole vise i ne vidis nista. Svaka ti cast!!

Puno pozdrava,
Mirjana

 

Flickr Photostream

Meet The Author